Sada kad te više nema na ovome svetu
Nek zaplovi ovaj Fado nebom
A ti nauči anđele da ga pevaju, da te prate,
dok miluješ gitaru kao devojačku kosu u zanosu prve ljubavi.
Vežbajte svakog dana da me u savršenom tonalitetu dočekate
Onog jesenjeg dana, jer ja tako mislim da će to biti jesen
Kada ja budem na spisku putnika za onu, drugu, stranu reke
Za obalu na kojoj cvetaju ruže večno
Za obalu na kojoj je voće zrelo, na kojoj se peva i igra i plače
Ali samo radosti radi kada u goste do kraja veka dolazi neko drag
A suze su za one koji ostaju ovde …u sivilu svakodnevnice.
Sada kad te nema više, prijatelju moj, na ovome svetu
Ja moram sam, sa ovom četom netalentovanih nevoljnika
Koje si zajedno sa mnom inficirao muzikom,
Da se uzalud trudim da nađemo taj akord koji zvuči harmonično
Za koji si samo ti umeo da tako bolno izlomiš prste
Tako da smo mislili da se nikada ispraviti neće,
I samo si ti znao da prelomiš glas na onom tajnom mestu
U nekom polutonu nepostojećem u notnim sveskama
I da nas na čudan način raduješ
Dok nam kao suze
Iz ranjenog srca kaplje
Krv…
Sada kad te više nema u ovom divnom proleću
I ni u jednom više, ovde,
Dok tvoj glas i gitara odjekuju našim sećanjima
Ja se trudim, veruj mi, koža mi odpada s prstiju
Svom snagom i željom da ponovim neke pesme
Ali svaki ton: staccato, rubatto, moderatto, forte ili piano
Nove rane otvara…
Ovom divnom proleću kažem: „Nema više mog prijatelja sa gitarom…“
Pa onda plačemo skupa
Osamljeni, proleće i ja kao da smo neprijatelji
Usamljeni svako na svojoj strani sećanja
To što te sada više nema ovde, prijatelju moj,
To samo znači da moram pažljivo, po oblacima,
Pisati stihove i slati ih tebi mesečinom i zvezdinim treptajem
Da i ove rane u pesme pretvorimo…
A ti, ponekad,
ne smej se ovoj želji – ništa nije smešno,
Po nekoj kometi koju ćemo zvezdom odmah krunisati,
Pošalji neki akord da nam srca zatrepere uz gitare kao nekad,
Bar približno kao nekad.
Nošen nemirom duše uvek si prvi osvajao nove prostore
Pa i sada nestrpljiv si među anđele pohrlio,
Ove si ovde ostavio i kao svoj među svoje otišao…
Ali nije fer…
Nije to tako trebalo da bude i mogu ti reći da nam nedostaješ vrlo
Tuga nas rastače i suze u bisere pretvaramo,
Ne što su naše suze biserne
Nego što na tvom imenu počivaju.
I tako, dok nižu se pesme jedna za drugom
Svaka zagrcnuta po jednim biserom, čini se kao da si i ti ovde
Kao da si se zanesen dečačkom igrom, nestašlukom
Sakrio evo tu negde, iza šanka ili iza ugla i puštaš nas da se mučimo,
Ovako nesavršeni,
I kao da ćeš svakog časa se pojaviti sa onim tvojim osmehom,
Blago nagnutom glavom sa srećno-tužnim, melanholičnim, očima
I odjednom, kao čudom, svi će mo znati što nam je činiti,
Gitare će kao same svirati, proleće će se opet smejati i…
Jer uvek je sve bilo jednostavno i dostižno
Ako si ti tu.
Evo na kraju jedan običan izveštaj, o nama, na ovoj strani reke
Sada kada te nema među nama i
Proleće je bilo zbunjeno pa je i cvet oklevao
I leto se nekako ne primiče, priča se da sklupčano plače negde u Africi
A ipak sve se naizgled odvija normalno
Osim što svi mi koje si voleo
I koji te volimo
Hodamo sa velikom rupom u grudima.
Dok ne dođe i onaj dan kada će svako od nas po svome redu vožnje
Polako…
Na drugu obalu…
Preći…
Do tada…
Umesto jula, 7. juna 2010.
Angor
